КРАЈ КОЛИБЕ ЈЕЛЕЊEГ ПАРКА
Ванг Веи (699-761)
У празној планини никог за видети
Али чујем људе како говоре
У густу шуму светлост се поврати
Зелена маховина поново засветлуца
(превод: Димитар Анакиeв)
Ћи-ју: "zelena mahovina"-proleće, biljke. Možda će neko pomisliti da je gornji katren nekom greškom zalutao među haikue ali nije. Reč je o tradicionalnom kineskom katrenu ćije-ći (jueju, 絕句), pisanom u 5 ili 7 slogova, koga mnogi smatraju pretečom haikua. Bašo se je na čije-ći kineskog pesnika Tu Fua (Du Fu) učio i navodi ga kao svog uzora pa je, ako ništa drugo, njegov haiku nastao pod uticajem ćije-ćia. Gornji ćie-ći poznatog kineskog klasika iz dimastije Tang navodim iz metodoloških i kognitivnih razloga pa se nadam da će mi formalna digresija biti oproštena. Primer Wang Weiovog ćije-ćija želim da iskoristim da bih razbio neke mitove koji su u pesništvu Zapada prisutni a koji se nekritički (da ne kažem-papagajski) prenose i kod nas. A ti mitovi su sledeći: da je ritam 5 i 7 slogova specifično japanski, te da niko drugi sem Japanaca ne može da piše tim ritmom; da je haiku unikatno japanska poezija koja Kini ne duguje ništa (Devide); da je tehnika jukstapozicije (superponiranja slika tzv. "unutrašnja metafora") određuje metodološki haiku kao formu (Američka teorija); da je kigo nešto specifično japansko čega nema u drugim kulturama...
Na primeru gornje pesme (a postoji bezbroj sličnih primera) vidimo da sve to ne drži. Vidimo jukstapoziciju na delu takođe u ćije-ći: Wang Wei superponira (stavlja jednu pored druge) sliku glasova u planini sa slikom mahovine. Uporedjuje zvučnu i vizualnu sliku. To nam govori da jukstapozicija ni na koji način ne definiše samo haiku-metod jukstapozicije je univerzalano pesničko sredstvo koga upotrebljavaju i drugi slikoviti-metaforički izrazi..Vidimo takodje da je kigo u Japan došao iz Kine—tamo se zove ći-ju. Medjutim, zar bi ko sumnjao da obožavanje prirode (što je idejna osnova i ću-jua i kigoa) univerzalno čovečije svojstvo? Setimo se samo evropskih basni koje koriste u prozi metafore uzete iz prirode. I konačno ritam, za koga Amerikanci tvrde da je to nešto strogo japansko, saznajemo da u ritmu od 5 i 7 slogova piše i tri milijarde Kineza više od tri hiljade godina. Pritom treba znati da se kineski i japanski jezik razlikuju više nego srpski i engleski iako delimično upotrebljavaju isto-kinesko pismo. Ritam 5 i 7 slogova je u stvari ritam preuzet iz prirode ( svi znamo da sedmica ima sedam dana, i da kijavica prodje i rana se zaceli u jednoj sedmici... Brojevi 3, 5 i 7 su smatrani magijskim brojevima i na Istoku i na Zapadu.) Pitamo se onda zašto Zapadnjaci sebi dozvoljavaju tako paušalne, površne i često netačne tvrdnje. Razlog je prost: praktični interesi Zapada diktiraju mnoge stvari pa i puteve poezije.
Gornja Wang Weiova pesma je jedno od remek dela svetske kulturne baštine. U njoj pesnik predstavlja život kao iluziju, što je tipičan budistički pogled. Dugogodišnji visoki službenik kineskih mandarina Wang Wei je bio ne samo poznati pesnik, već i slikar krajolika ("Planina i reka" kako to kažu Kinezi) i muzičar. Studirao je 10 godina budizam kod Chan majstora Daoguanga. Njegovu poeziju zato krase budističke ideje po čemu se razlikuje od dvojice još poznatijih pesničkih savremenika Li Poa (Li Bai) koji je bio taoistički mistik, i Tu Fua (Du Fu) čija misao je najbliža konfucionizmu. Pesma iz "Jelenjeg parka" je najpoznatija pesma Wang Weia. Samo o toj njegovoj pesmi napisane su bezbrojne studije a najpoznatija je ona koju je sastavio Oktavio Paz: "19 načina za čitanje Wang Weia". U "jelenjem parku" Wang Wei daje dve slike iluzija: Ljudski glasovo su tu a ljudi nema, mahovina čas sjaji, kad sunce udje u šumu, čas ne". Svet je jednako stvaran i nestvaran, želi reći Wang Wei. I kineski ćije-ći je bio nezamisliv bez reči koja ukazuje na godišnje doba. "Zelena mahovina" je prolećna tema, a "mahovina cveta" je letnja tema.
U kineskom jeziku iz koga dolazi japanska reč kigo, ideogrami 季語 čitaju se ći-yan-yu ili samo ći-yu. U slobodnom prevodu:
jezik godišnjih doba, jezik prirode, ili reči za godišnja doba ( ideogram:語 znači i "reč" i "jezik"). Dakle ono čime se takodje mi bavimo ovde nije ništa drugo nego učenje jezika godišnjih doba, koga su stvorili Kinezi a ne Japanci. Toliko o "specifično japanskim stvarima". I kalendar koji prati sve društvene pojave prema godišnjim dobima pa i poeaziju stvorili su Kinezi a ne Japanci.
Ni komentarjev:
Objavite komentar