petek, 05. november 2010

季語 – Киго: "Суво лишће"











Пред вратима је,
али како да покуца
тај отпали лист?

Дејан Алексић


Судба песничка:
суво лишће прекрило
свежу хумку

Бранислав Брзаковић


Kigo: "Suvo lišće", "ouvi list", "otpalo lišće" ,"žuto lišće", "crveno lišće" itd. biljke, jesen. Poetičnost haikua Dejana Aleksića zasniva se na pesničkoj figuri personifikacije, kojom pesnik doživljava list kao čoveka. Njegova lepota je u nejasnosti da li je list nemoćan da pokuca zato što nije čovek ili zati što je već otpao. Haiku Branislava Brzakovića je složeniji iskaz u kome pesnik koristi simboliku suvog lišća da bi progovorio o sudbini pesnika. Veoma je zanimljivo preplitanje dve slike smrti: suvo lišće je simbol smrti ovde prikazan kao nešto staro, večno, i humka, koja govori o čovečijoj smrti, verovatno pesničkoj i za divno čudo svežina ove smrti joj daje snagu života. Veoma retka slika sagradjena od dve slike smrti, one prirode i smrti čoveka, i kojoj je "novija", svežija smrt, čovečija, kontrapunkt svojom životnošću.
Suvo lišće u svim svojim oblicima i frazama simbolizira smrt i to je sigurno jedan od univerzalno rasprostranjenih simbola koji je prisutan u svim umetnostima.

sreda, 03. november 2010

季語 – Киго: "Kocoвcки божур"




Slika Nadežde Petrović: "Polje kosovskih božura"


Високи балкон--
глава ратника виси:
косовски божур

Димитар Анакиев


Између ЕУ
и Русије поље:
косовски божури

Димитар Анакиев


Kigo: "kosovski božur", muki kigo, biljke, cela godina. Ove dve pesme preuzimam iz dvojezične englesko/srpske knjige Kosovo Peony/Kosovski božur, koja je izašla 2008 godinu u izdanju Red Moon Press, u Americi. Zbirka sadrži tačno 20 monostiha, a 12 od njih je pre toga štampano kao "niz haikua i senrju" u časopisu Modern Haiku, opet u Americi. Zanimljiv je put kako je do zbirke došlo: ja sam napisao prvu pesmu i pokazao je izdavaču a on, oduševljen činjenicom da i pesnici Zapada mogu poput Japanaca pisati haiku na mitološke teme, naručio mi je da "dopišem" ostale pesme do zbirke. Haikui sam zato originalno pisao na engleskom a zatim ih prevodio na srpski, i zbog toga je prvi haiku ovog posta izmenjen: naime engleska verzija nije mogla biti prevedena u srpskih 17 slogova i zato sam za ovaj post taj haiku napisao ponovo, iznova, ne kao preveod već kao original.
Engleska verzija je bila:

From a high balcony
King Lazar's head hangs:
Kosovo peony

Sa visokog balkona
glava Lazarova visi;
kosovski božur

Naravno, u engleskoj verziji ne primenjum tehniku prekida (kire) već stih počinjem predlogom što menja u potpunosti koncept pesme. Upotreba vlastitih imenica (ili stranih reči) omogućava legalno prekoračenje broja slogova medjutim nisam želeo da posegnem za tom privilegijom, već sam radije pokušao da saznam kako se ova pesma može izreći u srpskih 17 slogova. Za sve one koji misle da ne treba biti tako strog do svog pesnikovanja, dajem i "normalan" prevod sa upotrebom tehnike prekida:

Visoki balkon--
Lazarova glava visi:
kosovski božur.

Kosovski božur je po legendi iznikao iz hrišćanske krvi. Dakle, on je metafora reinkarnacije, ponovog radjanja, a isto tako i metafora (hrišćanskog) žrtvovanja.
Drugi haiku ima savremenu političku konotaciju medjutim istovremeno priziva i reči Svetog Save i tom konkretnom slučaju je
polje kosavskih božura (kigo u množini) metafora za Srbiju.

季語 – Киго: "Kocoвка девојка"










slika Uroša Predića: "Kosovka devojka"



Ϻрак у соби.
Свећњак осветли слику
Косовке девојкe

Предраг Пешић Шера


Kigo: "Kosovka devojka", muki kigo, čovečiji život, cela godina. U jednom od prethodnih postova posvećenih temi (kosovo) "polje" primetio sam da u našem haiku pesništvu nisam imao prilike susretati istorijsku temu kosovskog boja. Po tome se naš haiku razlikuje od japanskog u kome su istorijske teme česta i redovna pojava. Kao izuzetak izdvojio sam haiku Slobodana Pavićevića i moju dvojezičnu, englesko/srpsku zbirku "Kosovo peony/Kosovski božur. Medjutim, danas sam dobio i pesmu Predraga Pešića Šere koji tematizira "Kosovku devojku". Pojava treće kigoa u sklopu kidai "kosovski boj" daje mi za pravo da temu "Kosovskog boja" uvrstim u SHK, kao kidai i kao kigo. Drugi kigoi bili bi "Kosovka devojka", "Kosovski božur", "Kosovo polje"... "Kosovka devojka je simbol otadžbine tj. zemlje Srbije. Medjutim, uprkos jasnoj simbolici ne možemo reći da je Šerina pesma previše angažovana u patriotskom smislu. Reč je više o impresiji koja konstatuje činjenicu da patriotska svest postoji, da visi u nekoj svečanoj tami, na nekom zidu (možda crkvenom zidu?), ali ne puno više od toga. Pesnik kao da samo želi da upozori na patriotsku svest i patriotizam.. Možda, medjutim, prvi stih, "mrak u sobi", nije obična dokumentarna činjenica, već ima simboličnu, i samim tim- angažovanu, konotaciju. Ako je ta "soba u mraku" i slika današnje Srbije. onda taj haiku otvara velika pitanja. U japanskim pesmama koje opevavaju istorijske teme takve ili drugačije angažovanosti (bilo kriticizma bilo euforije) je normalna stvar. Medjutim, mi se pisanja haikua tek pošteno učimo i pred našim pesnicima je zadatak sagledavanja potencijala vlastitog jezika i kulture--a tome SHK i služi. Šerina pesma je značajan doprinos ovoj perspektivi i zaslužuje punu pažnju u smislu odgonetanja simboličnosti i slojevitosti značenja.
Naša haiku poezija, baš kao islika Uroša Predića napaja se u ovom slučaju na izvoru -- poznatoj narodnoj pesmi;


Kosovka devojka
Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca;
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do belih lakata;
Na plećima nosi hleba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome hlađane vodice,
U drugome rumenoga vina;
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se šeće po razboju mlada,
Po razboju čestitoga kneza,
Te prevrće po krvi junake:
Kog junaka u životu nađe,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Namera je namerila bila
Na junaka Orlovića Pavla,
Na kneževa mlada barjaktara:
I njega je našla u životu,
Desna mu je ruka odsečena
I lijeva noga do kolena;
Vita su mu rebra izlomljena:
Vide mu se džigerice bele;
Izmiče ga iz te mnoge krvce,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Koja ti je golema nevolja
Te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razbopju mlada:
Ili brata, ili bratučeda,
Al' po grehu stara roditelja?"
Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikoga ne tražim:
Niti brata, niti bratučeda,
Ni po grehu stara roditelja.
Mož li znati, delijo neznana,
Kad knez Laza pričešćiva vojsku
Kod prekrasne Samodreže crkve
- Tri nedelje tridest kaluđera?
Sva se srpska pričestila vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:
Jedno jeste Milošu vojvoda,
A drugo je Kosančić Ivane,
A treće je Toplica Milane;
Ja se onde desih na vratima,
Kad se šeta vojvoda Milošu,
Krasan junak na ovom svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama;
Obazre se i pogleda na me,
S sebe skide kolastu azdiju,
S sebe skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, kolastu azdiju,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po azdiji po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, draga dušo moja,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi kum venčani biti."
Za njim ide Kosančić Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovaljno perje;
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlaćena;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlaćenu,
S ruke skide pa je meni dade:
- "Na devojko, burmu pozlaćenu,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
A po burmi po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi ručni dever biti."
Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide koprenu od zlata,
S ruke skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, koprenu od zlata,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po kopreni po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
Tebe, dušo, dobra sreća nađe,
Uzeću te za vernu ljubovcu."
I odoše tri vojvode bojne:
Njih ja danas po razboju tražim."
Al' besedi Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Vidiš, dušo, ona koplja bojna,
Ponajviša a i ponajgušća:
Onde j' pala krvca od junaka,
Ta dobrome konju do stremena,
Do stremena i do uzenđije,
A junaku od svilena pasa,
- Onde su ti sva tri poginula!
Već ti idi dvoru bijelome,
Na krvavi skuta i rukava."
Kad devojka saslušala reči,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelu dvoru,
Kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, hude sam ti sreće!
Da se, jadna, za zelen bor 'vatim,
I on bi se zelen osušio!"

Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:
Kosovka devojka

Косовка девојка је главна личност у народној песми Косовка девојка: Она је млада девојка која после боја на Косову лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, и тражи вереника, кума и девера, по народној песми то су Топлица Милан, Милош Обилић и Косанчић Иван. Најзад наилази на тешко рањеног ратника, по народној песми витез Павле Орловић, и док њега поји који доцније умире у њеним рукама, он јој беседи да су сва три страдали у боју.
Песма Косовка девојка броји се заједно са песмом Смрт мајке Југовића у најлепше косовске песме и добила је као алегорија за бригу, помоћ и љубав према ближима велику популарност у српском народу. Урош Предић ухватио је ову тематику и насликао 1919. године познату слику Косовке девојке, а Иван Мештровић створио је 1907. године мраморни релијеф Косовке девојке као део његовог Косово-циклуса.
Косовка Девојка је за многе један симбол Србије односно отаџбине[1]. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је њена част сачувана јер је девојка, она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

ponedeljek, 01. november 2010

季語 – Киго: "Глогиње"











Манастир Острог--
на стази успењања
једем меки глог

Бранислав Брзаковић



Kigo: "Gloginje" ili "Plod gloga" ("zrele gloginje", "meke gloginje"...), biljke, jesen. Plodovi gloga--goginje-- pojavljuju se u septembru i oktobro i zato su kigo za jesen. haiku Branislava Brzakovića je izuzetno zanimljiv jer jedno uz drugo postavlja i povezuje monoteistički religiozni simbol (manastir) i njegovu ideologiju (staza uspenjanja) sa činjenicama prirode, prirodnog ciklusa koji je predmet starijih religioznih verovanja. Drugim rečima: dve religije stoje jedna uz drugu i čovek bi se zapitao koja od religija je tu "prava", kojoj religiji pripada sam pesnik? Veruje li u ideologiju hrišćanstva ili je vernik prirode? Sličnu "dilemu" nalazimo u Kjošijevom haikuu koga sam preveo na sledeći način:


Rano se dani.
"Cveće i ptice" učim
Isusu hvala.


Kjoši Takahama

(prevod: Dimitar Anakiev)

iako se u originalnom haikuu pesnik zahvaljuje ne Isusu, nego Budi. Ovde vidimo dva elementa japanskog šintoizma (animistične religije prirode i predaka), i to sam "kigo" (rano se dani) koji otkriva pesnikovu veru u ciklično obnavljanje prirode, dakle veru u naturalnu reinkarnaciju, i takodje pesnik kaže da podučava "ptice i cveće", što je naziv, metafora, za ideologiju prirode u umetnosti Istoka. Dakle, pesnik se ne samo predstavlja kao šintoistični vernik već i njegov "sveštenik" ako uslovno tako nazovemo "put prirode u umetnosti" koji je Kjoši praktikovao, podučavao ali i uzdigao u kulturnu normu japanskog haikua. Istovremeno pesnik se za svoju šintoističnu, animističnu, veru zahvaljuje monoteističnom bogu!
Ovakav politeistički pristup je u Japanu uobičajan jer je japanski šintoizam "religija osam miliona bogova" u koju su monoteistički bogovi Buda i Isus samo kap u moru bogova, zato Japanci nemaju većih problema sa tim da su istovremeno šintoisti, budisti i hrišćani a vrlo često su sve to istovremeno... Sličan politestični pristup vidimo i kod našeg pesnika Branislava Brzakovića što govori na svoj način o izvesnim kulturološkim bliskostima sa Japanskom kulturom.
Ovde navodim još jedan zanimljiv religiozni haiku savremenog japanskog haiku majstora Fumija Hošinage:

Zatreperivši
vodu - svetac postade
vilinski konjic.

Hošinaga Fumio

(prevod: Dimitar Anakiev)

U postu Kamesen Haiku Bloga (http://kamesanhaikublog.blogspot.com ) od 25. jula 2008 zapisao sam: "Ovim haiku autor nam saopštava svoju ideju svetosti: postati svetac, dakle sveto, božije biće, je kratkotrajni čin spajanja sa sveopštim bilom prirode. U kratkom kontaktu sa vodom, tek da je zatreperi, vilin konjic postaje svetac. Verujem da je ovaj haiku takodje metafora haiku pesnika i haiku poezije uopšte: u tom kratkom trenutku, u kome se pesnik duhovno spoji sa prirodom tj. tada kada kigo oživi u njegovom srcu, haiku pesnik, baš kao i vilin konjic, postaje svetac. Prefinjen haiku, izuzetno elegantan i istovremeno iskreno pobožan, u kome se izražava ideja svetosti koju haiku nosi sa sobom: religija prirode i prirodna religija. Svojevrstan haiku manifest."

Za kraj ovog posta dodajem dobar opis gloga i glogovih plodova preuzet sa jednog hrvatskog sajta:

Glog susrećemo među drugim grmljem uz puteve, rubove šuma i livada. Kod nas se najčešće koriste crveni (Crataegus oxyacantha L.) i bijeli glog (Crataegus monogyna Jacq). Obje vrste jednako su ljekovite, a među njima postoje samo manje botaničke razlike, pr. plod bijelog gloga sadržava jednu sjemenku, a plod crvenog 2 - 3 sjemenke.
Glog je trnovit grm ili manje drvo s trokrpastim ili peterokrpastim listovima. U ljekovite svrhe najčešće se u proljeće beru cvjetovi ili cvjetni vrškovi s listovima. Bere se za lijepog sunčanog vremena, prije no što se cvjetovi otvore, no, kako je period cvatnje kratak to je ponekad zbog vremenskih prilika teško ostvarivo.
Ljekovitost gloga
Prvi zapisi o ljekovitosti glogova cvijeta potječu s početka 14. stoljeća, a tek su u 19. stoljeću francuski i engleski liječnici pobliže istražili njegovu ljekovitost i u glogu otkrili jednu od najvrjednijih ljekovitih biljaka za srce. Danas znamo da su najznačajnije djelatne tvari u glogu flavonoidi (hiperozid, viteksin-4-ramnozid, rutin), procijanidini i saponini.
Pripravljanje čaja od cvjetova i listova:
1 čajnu žlicu suhih, usitnjenih listova i cvjetova preliti sa 2,5 dl vrele vode i procijediti nakon 15 minuta. Piti 2 - 3 šalice čaja tijekom dana, polako, gutljaj po gutljaj.
Pripravljanje kapi:
20 grama suhih, usitnjenih cvjetova i listova preliti sa 200 grama 70%-tnog alkohola. Povremeno promiješati i nakon 3 tjedna tekućinu ocijediti i profiltrirati. Piti dvaput dnevno 20 kapi u malo vode.
Pripravcima od gloga mogu se ublažiti različite srčane tegobe. Glog povećava snagu srčanog mišića, što je osobito potrebno starijim osobama, smiruje lupanje mlađih i “nervoznih” srca, ublažava simptome angine pektoris i poremećaje srčanog ritma. Preporučuje se kod ateroskleroze, klimakteričnih tegoba, osjećaja tjeskobe i srčanog nemira. Prije upotrebe pripravaka od gloga treba se uvijek posavjetovati sa stručnom osobom.
Gloginje su okruglasto-jajasti plodovi gloga, dugi 5 - 10 mm, lijepe crvene boje, s karakterističnim ostatkom cvjetne čaške na tjemenu. Sazrijevaju u rujnu i listopadu, usplođe im je brašnasto, a okus dosta trpak i kiseo sve do prvih mrazeva, nakon kojih postaju mekši i ukusniji. Sadržavaju C vitamin, provitamin A, limunsku i vinsku kiselinu, šećere i mnogo pektina, zbog čega su pogodni za pripravljanje pekmeza, marmelada i džemova.
Pripravljanje čaja od gloginja:
Čajnu žlicu suhih, nagnječenih plodova močiti oko 4 sata u vodi, a nakon toga prokuhati. Piti dvije šalice čaja tijekom dana kod bolesti srca i krvnih žila.
Rakija od gloginja:
Pripremite: 300 g zrelih plodova gloga
300 g šećera
1 limun
1 štapić vanilije
1 l rakije
Svježe plodove gloga oprati, ocijediti, zgnječiti, promiješati sa šećerom i ostaviti da odstoji preko noći. Idućeg dana doliti rakiju, dodati limun izrezan na ploške i vaniliju, te dobro zatvoreno ostaviti da odstoji na svijetlom i sunčanom mjestu. Nakon 4 tjedna rakiju procijediti.

torek, 26. oktober 2010

季語 – Киго: "Загревање"




















Подгевам ли то
смрт, помислих, док пеглам
одећу стару

Џејмс Керкап


Мајчина сенка
преко целе собе--
ложи пећ у мраку

Мирјана Божин


Сунашце сија
али само пригрева
ледене душе

Cpба Митровић


Подносећи сву
усамљеност учења
додајем ћумур
(1924)

Јамагући Сеиши


Kigo: "Zagrevanje", "loženje", "ogrev", "ugalj", "drva", "ćumur", "šporet", "peć"... Zima, ljudki život. Gornje pesme, sve napisane od vrsnih pesnika, govore za sebe i nepotrebno ih je komentarisati. Komentarisao bih prevode: očigledno da sve pesme, pisane i prevedene u 17 slogova, nezavisno od jezika, spadaju zajedno tj. jezičke razlike ih ne razdvajaju jer ih zdužuje forma i duh; pa tako i ove pesme koje su originalno nastale na srpskom, engleskom i japanskom.

Prevod pesama Džejmsa Kerkapa i Jamagući Seišija: Dimitar Anakiev

季語 – Киго: "Хилендар"

























Кроз маглу векова
из Хилендара светле
Савине речи

Драган Жигић


И звона нишке
Саборне цркве одјекују
xиландарски

Драган Ј. Ристић


Христос ил' Буда
две су људске светиње
а опет једна

Милован Радивојев


Не рече ништа
само нас уми погледом
монах на путу

Олга Манчић Лодика


Уђох у цркву--
завирише ми у душу
очи иконе

Богољуб Т. Михајловић


Брдо у магли--
с димом тамјана бледе
наше молитве

Милета Аћимовић Ивков


Твоја нам Рука
Мајко Тројеручице
показује пут

Драган Жигић


Веселим се кад чујем
како један другом кажу:
Брате мој!

Живанка Ивановић


Хиландарски звон
осам векова разноси
Боголики Глас

Драган Жигић


С оком пуним
Свете Горе
свиће море

Мома Димић


Kigo: "Hilendar", muki kigo, ljudski život (religija). Hilendar je metafora Svetosavske religioznosti. Hilandar je zato kidai i ujedno kigo. Za razliku od istorijske teme Kosovskog boja koja nije privula širi krug naših haiku pesnika (o tome govori prethodni post) Hilendar je velika i trajna inspiracija srpskih haiku pesnika. To pokazuje da je Svetosavlje vitalna religija u Srba i značajna tema haiku pesnika. Mislim da gornji izbor haikua to dokazuje. Unutar kidai (šire teme) Hilandar svaka od religioznih podtema koje opevaju naši pesnici je celogodišnji kigo (muki kigo). Tako gornje pesme sugerišu sledeće celogodišnje kigoe: Hilendar, Sveti Sava, Saborna crkva, crva, crkvena zvona, Hristos, Buda, tamjan, molitva, ikona, Trojeručica, monah, brat u veri, Sveta Gora, bogoliki glas...
Izabrane pesme neću posebno komentarisati jer ozbiljnošću, kvalitetom i raznolikošću govore same za sebe.
Evo šta srpska wikipedija kaže o manastiru Hilendar: Хиландар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.[1]Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.[2]
Иконопис

У ризници Хиландара сачувано је око петсто икона [74] насталих од XII до XIX века.[75] Антологијску вредност имају следеће икон
Књижевност

У XIII веку у Светој гори је јачало духовно и књижевно интересовање. Доментијан је 1264. године у Хиландару, живећи у пиргу Св. Саве, написао житије Св. Симеона, а граматик Теодор је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона. У Хиландару тог времена су се налазила најбоља списа византијске црквене књижевности и оно највредније што се до тада написало у словенској књижевности. У самом манастиру је сачувано мало рукописа из XIII века.[88]

Данас је сачуван значајан број рукописа из XIV века, а посебно из његове прве половине. Карејски монах Теодул је 1336. године преписао теодосијево Житије Св. Саве, а данас се у ризници манастира могу наћи шеснаест јеванђеља из XIV века, затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. У другој половини XIV века јавља се летописачка књижевност и хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, преписивана је у то време на више страна. Из осамдесетих година XIV века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландару.[89]Најзначајнији рукописи у ризници манастира су Јеванђеље патријарха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевађеље из 1337. године, Изборно јеванђеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. године итд. Међу ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Ђурађа Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494. године и три Псалтира са последовањем из 1495. године, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.[90]

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године.[3] Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“.[4] Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.[5] Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.[6] У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона.[7] Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана.[8] Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.[9]

Са завршетком изградње Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена као метох. У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори, и даје манастиру један метох, давно разрушени манастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости полуострва Халкидики).[10]
Карејски типик из 1199. године са потписом и печатом Св. Саве, најстарији документ у Хиландару

Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године[11], а његови земни остаци су били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више не постоји.[12] Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесна лоза“ која увек даје плод.[13] Након очеве смрти Сава се 1199. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1199. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[14]

Почетком XIII века Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире.[15] Услед тога, Св. Сава је 1214. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију.[16] Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Свае Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг – кулу Преображења да би што боље заштитио манастир.[17] У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.

Почетком XIV века велика опасност за све манастире на Светој гори су били Каталонски најамници, које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате најамници су објавили рат цару. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.[18]

Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква.[19] У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године.[20] На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију.[21] Краљ је у исто време подизао и нове пиргове – куле. „Милутинов пирг“ се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија“ је подигнута на обали мора.[22] Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква.[23]У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој.[24] У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе.[25] Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан).[26] Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору.[27] Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину“. Око 1350. године подигнута је црква Св. арханђела, [28] а проширена је и манастирска болница, а Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.[29]

Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава је изабран за српског патријарха.[30] Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир помагали поред цара Уроша и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око 1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице.[31] Крајем XIV века Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.[32]
[уреди] Период од XV до XVIII века
Султан Мехмед II

Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, где је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман, ﻥ ﺎـﻣ ﺮـﻓ) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима.[33] Након пада српске деспотовине нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић је почетком 1503. године упутила прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар.[34] Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао богате поклоне.[35] И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао „златну булу“, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео XVII век потврђивати ова права такозваним „граматама“.[36]
Иван Грозни, велики добротвор манастира

У XVII веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон.[37] За време управе игумана Виктора (1652-1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. године.[38]У то време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира.[39] Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога грчко свештенство у српским земљама (тзв. Фанариоти) постаје све бројније. Због тога је и у Хиландару током XVIII века константно опадао број српских, а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајем XVIII и почетком XIX века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска.[40]

Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године.[41] У манастир је 1765. године дошао и Доситеј Обрадовић који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром.[42] Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице.[43]Игуман се поново бира тек од 1991. године.[44]
[уреди]

Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру.[45] Братство манастира је 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник.[46] Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем.[47] Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу Грчког народа, а то је проузроковало одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.[48]
Обнова Хиландара 2007. године

Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.[49] После 1860. године београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године.[50]Спор око управе манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.[51]

Почетком XX века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.[52] У данашње време, од некадашњих великих поседа, Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламариа).[53] У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере.[54] Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011. године.[55] Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.[56]

Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти.[57] Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка.[58] Грађевине су зидане у византијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.[59]Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима.[60] Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.[61]

Главну манстирску цркву Ваведења Богородице саградио је краљ Милутин почетком XIV века на темељима првобитне цркве.[62]Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине.[63]За Свету гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале.[64]Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој гори до данашњих дана. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Под цркве који је украшен мозаиком изузетне лепоте је пажљиво и добро сложен.[65]На цркви су очувани фрагменти првобитне пластике. У време кнеза Лазара, око 1380. године, уз цркву је саграђена припрата.[66]

Саборна црква, трпезарија, трем трпезарије, сви параклиси и улаз имају изнутра, а понегде и споља, фреске - живопис. Најстарији живопис је из XIII века и налази се унутар и споља пирга и параклиса Светог Ђорђа.[67] Живопис Саборне цркве је из 1321. године[68] (а пресликан је 1804. године па делимично у јужној певници[69] очишћен од овог пресликавања седамдесетих година ХХ века). Фреске на тавану трпезарије на северном зиду су настале после 1321. године, а у цркви Св. арханђела половином XIV века.[70] Највећи део сачуваног живописа у параклисима настао је у XVII и XVIII веку.[71] У параклисима који су горели живопис је тешко оштећен. Трпезарију је 1621. године поново осликао Георгије Митрофановић, монах у Хиландару и најугледнији српски сликар тога времена.[72] У XVIII и XIX веку осликан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на „Спасовој Води“ и из XVII века.[7

У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем XVI века.[91]Бугарски монах Пајсије је 1762. године у Хиландару написао чувену Историју славјано-болгарску.[92]

У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.[93]
[уреди]

ponedeljek, 25. oktober 2010

季語 – Киго: "Поље"












Пева црни кос:
на црно небо пало
поље Косово

Слободан Павићевић


Kigo:"Polje", takodje "Žitno polje"...,leto, zemlja. Ovde je čitalac možda u dilemi: da li je tema pesme ptica kos, koja se pojavljuje kao nosilac radnje, ili je to polje Kosovo? Pticu kos, koliko ja znam, nije moguće opredeliti kao pesničku temu odredjenog doba godine, već bi kos bio tzv. "celogodišnji kigo" tj. "muki kigo"--našim rečima rečeno: o kosu se može pevati celu godinu, on je celogodišnja pesnička tema (i zato je osiromašen za atmosveru i simboliku godišnjeg doba). S druge stran reč "polje" je letnja tema. I uvek kada su jedno pored drugog lokalna sezonska tema (kigo) i univerzalna tema (muki kigo) prednost se daje užoj, manjoj, lokalnoj temi. One su uvek bogate asocijacijama, atmosverom i simbolikom.
Tako je i ovde tema "polje". Srećom fraza "polje Kosovo" napisana je tako da "polje" nije deo vlastitog imena i zato i može biti sezonski kigo.
Zanimljivost vezana za ovu pesmu je njen nesumljivi poetski kvalitet. Sećam se, kada sam je prvi put pročitao a bilo je to devedesetih, u knjizi Živana Živkovića "Gost sa Istoka", na mene je delovala strašno sugestivno, kao lament, kao vrisak i kao slika koja mi se utisnula vrelinom u um i podsetila me svojom snagom na gornju van Gogovu sliku "žitno polje"--na mog omiljenog slikara i meni možda najomiljeniju njegovu sliku.
Pesma je formalno gledano jedan od najbolje napisanih naših haikua uopšte: ne samo zbog precizne forme 5,7,5 već i zbog aliteracije suglasnika i ponavljanja koja zajedno sa pesničkom figurom čine impresivan utisak. Ovako o Kosovu može pevati samo neko ko ga ima duboko u duši, u stomaku, u petama.
Druga zanimljiva stvar je istorijska tema. U vreme kada ova pesma dopire do nas haikuista, dakle devedesetih, još su vladali stereotipi "haiku pokreta" da je haiku pesma budističkog prosvetljenja, da se piše iz "haiku momenta" koji je uvek u sadašnjosti... Nema tu, dakle, ni bliske prošlosti, kamoli istorije (Ne znam kako je bilo uopšte moguće tvrditi tako nešto i pritom citirati Bašoov haiku o "snovima ratnika" pisan na istorijskom poprištu veoma nalik na Kosovo polje? A još manje znam kako smo svi učesnici tadašnjeg haiku pokreta verovali u tu dogmu uprkos predloženim suprotnim dokazima! Ali takve opsene se dogadjaju i danas--čovek veruje u to što želi! :-). Trebalo je da sretnem savremene japanske pesnike lično da bih se oslobodio stege učeći iz prve ruke. U japanskom haikuu su istorijske teme uobičajne i česte, a tako i metafore, personifikacije posebno a i druge poetske figure inače takodje tabuizirane i proglašene za jeres od strane naših "stručnjaka" za haiku. Zbog svega toga, tada, devedestih, ovaj haiku Slobodana Pavićevića delovao je na mene veoma šokantno. Danas verujem, da je taj haiku jedan od kamena temeljaca srpskog haiku pa tako i haiku kalendara.
Treća zanimljiva stvar koju pokreće ovaj haiku je pitanje Kosova (Kosovskoj boja ali i boja za Kosovo) kao relevantne pesničke teme. Pitanje je kvantiteta i kvaliteta. Tvrdim, da je vrlo malo haikua napisanih na temu Kosova. Jedan uzrok su gore navedene dogme kojih se mnogi zapadni pesnici haikua drže kao da su istine. Drugo je verovatno to da je tema prilično udaljena od savremenog čoveka i zahteva mitološku svest. A pesnička svest je mitološka... Moja knjiga "Kosovski božur" ("Kosovo Peony") izašla dvojezično u Americi 2008, je izgleda izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Iz nje ovde uzgred citiram jednu pesmu zato da pesma Slobodana Pavićevića ne bi bila tako tužno usamljena:


Од соли да се
непријатељу ручак
посоли: божур

Димитар Анакиев



"Božur" je ovde "muki kigo".