Стари влах
Oгарави деви стопала
Да не иде боса.
Славица Анисија Благојевић
Kigo: "bose noge", leto. čovečiji život. Rukopis haikua koji sam dobio od Slavice zanimljiv je i po tome što su pesme uglavnom pisane arhaičnim jezikom a u fusnoti je taj jezik objašnjen. Izabrao sam gornji haiku jer je kigo jasan, pesma zanimljiva a jezik svakodnevni. U fusnoti uz ovu pesmu autorica objašnjava reč "vlah" prevodeći je sa "čobanin". U Hrvatskoj se reč "vlah" često koristi umesto reči "čobanin" a neki put je i oznaka za etnične Srbe tj. one koji žive po planinama, pa i za odmetnike -- to tumačenje dolazi iz doba Osmanlijske države. Međutim u Republici Srbiji Vlasi su posebna etnička grupa, sa svojim jezikom i identitetom, i ti ljudi nikako nisu samo čobani. Poznati su gastarbajteri, ali među njima ima i intelektualaca pa i poznatih književnika: na primer poznati srpski pesnik i prevodilac Adam Puslojić je etnički Vlah (Nisam siguran ni da "najveći srpski pesnik svih vremena", Vasko Popa, kome u etničkoj odrednici piše da je Rumun, ali moguće je da je i on bio Vlah - to je samo moja neutemeljena pretpostavka). Dakle, vrlo je teško u srpskom jeziku reč "vlah" prevesti sa "čobanin". I to su opasnosti pisanja u dijalektima, arhaičnim i lokalnim rečima. Svima bi savetovao pisanje u književnom jeziku, baš zbog mogućih nesporazuma.
Verovatno, dakle gornju pesmu treba u srpskom napisati koristeći ili nama domaću tursku reč "čobanin" ili domaću-domaću reč: "pastir" ili "Vlah" napisati velikim slovom.
Pesma je zanimljiva zbog svoje ritualno-magične sadržine. Napisana je u nepravilnih 18 slogova, ali njen sadržaj koji podseća na "bajalicu" i priziva stara vremena paganskih obreda opravdava tu nepravilnost i višak od jednog sloga.
Izgleda da "bose noge" zaista prizivaju atavističke refleksije i arhaične sadržaje. U dokaz dodajem i jedan moj haiku na istu temu, čiji mi se neobičan sadržaj oteo verovatno zbog tog arhetipskog kotakta tela i zemlje:
Босоног тражим
ту једноставну воду
што је некад пих.
Димитар Анакиев
A navodim i zanimljiv haiku Ilije Bratića koga bose noge vode u očeve cipele:
На босе ноге
једва навукох старе
очеве ципеле.
Илија Братић
Iako ovaj haiku beleži možda i pomalo komičnu situaciju ipak su bose noge tu da pesnika povežu sa starinom i prošlošću.
Šta sve čovek otkriva kad se posveti tematskim istraživanjima!
Ni komentarjev:
Objavite komentar