torek, 26. oktober 2010

季語 – Киго: "Загревање"




















Подгевам ли то
смрт, помислих, док пеглам
одећу стару

Џејмс Керкап


Мајчина сенка
преко целе собе--
ложи пећ у мраку

Мирјана Божин


Сунашце сија
али само пригрева
ледене душе

Cpба Митровић


Подносећи сву
усамљеност учења
додајем ћумур
(1924)

Јамагући Сеиши


Kigo: "Zagrevanje", "loženje", "ogrev", "ugalj", "drva", "ćumur", "šporet", "peć"... Zima, ljudki život. Gornje pesme, sve napisane od vrsnih pesnika, govore za sebe i nepotrebno ih je komentarisati. Komentarisao bih prevode: očigledno da sve pesme, pisane i prevedene u 17 slogova, nezavisno od jezika, spadaju zajedno tj. jezičke razlike ih ne razdvajaju jer ih zdužuje forma i duh; pa tako i ove pesme koje su originalno nastale na srpskom, engleskom i japanskom.

Prevod pesama Džejmsa Kerkapa i Jamagući Seišija: Dimitar Anakiev

季語 – Киго: "Хилендар"

























Кроз маглу векова
из Хилендара светле
Савине речи

Драган Жигић


И звона нишке
Саборне цркве одјекују
xиландарски

Драган Ј. Ристић


Христос ил' Буда
две су људске светиње
а опет једна

Милован Радивојев


Не рече ништа
само нас уми погледом
монах на путу

Олга Манчић Лодика


Уђох у цркву--
завирише ми у душу
очи иконе

Богољуб Т. Михајловић


Брдо у магли--
с димом тамјана бледе
наше молитве

Милета Аћимовић Ивков


Твоја нам Рука
Мајко Тројеручице
показује пут

Драган Жигић


Веселим се кад чујем
како један другом кажу:
Брате мој!

Живанка Ивановић


Хиландарски звон
осам векова разноси
Боголики Глас

Драган Жигић


С оком пуним
Свете Горе
свиће море

Мома Димић


Kigo: "Hilendar", muki kigo, ljudski život (religija). Hilendar je metafora Svetosavske religioznosti. Hilandar je zato kidai i ujedno kigo. Za razliku od istorijske teme Kosovskog boja koja nije privula širi krug naših haiku pesnika (o tome govori prethodni post) Hilendar je velika i trajna inspiracija srpskih haiku pesnika. To pokazuje da je Svetosavlje vitalna religija u Srba i značajna tema haiku pesnika. Mislim da gornji izbor haikua to dokazuje. Unutar kidai (šire teme) Hilandar svaka od religioznih podtema koje opevaju naši pesnici je celogodišnji kigo (muki kigo). Tako gornje pesme sugerišu sledeće celogodišnje kigoe: Hilendar, Sveti Sava, Saborna crkva, crva, crkvena zvona, Hristos, Buda, tamjan, molitva, ikona, Trojeručica, monah, brat u veri, Sveta Gora, bogoliki glas...
Izabrane pesme neću posebno komentarisati jer ozbiljnošću, kvalitetom i raznolikošću govore same za sebe.
Evo šta srpska wikipedija kaže o manastiru Hilendar: Хиландар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.[1]Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.[2]
Иконопис

У ризници Хиландара сачувано је око петсто икона [74] насталих од XII до XIX века.[75] Антологијску вредност имају следеће икон
Књижевност

У XIII веку у Светој гори је јачало духовно и књижевно интересовање. Доментијан је 1264. године у Хиландару, живећи у пиргу Св. Саве, написао житије Св. Симеона, а граматик Теодор је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона. У Хиландару тог времена су се налазила најбоља списа византијске црквене књижевности и оно највредније што се до тада написало у словенској књижевности. У самом манастиру је сачувано мало рукописа из XIII века.[88]

Данас је сачуван значајан број рукописа из XIV века, а посебно из његове прве половине. Карејски монах Теодул је 1336. године преписао теодосијево Житије Св. Саве, а данас се у ризници манастира могу наћи шеснаест јеванђеља из XIV века, затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. У другој половини XIV века јавља се летописачка књижевност и хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, преписивана је у то време на више страна. Из осамдесетих година XIV века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландару.[89]Најзначајнији рукописи у ризници манастира су Јеванђеље патријарха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевађеље из 1337. године, Изборно јеванђеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. године итд. Међу ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Ђурађа Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494. године и три Псалтира са последовањем из 1495. године, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.[90]

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године.[3] Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“.[4] Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.[5] Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.[6] У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона.[7] Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана.[8] Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.[9]

Са завршетком изградње Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена као метох. У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори, и даје манастиру један метох, давно разрушени манастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости полуострва Халкидики).[10]
Карејски типик из 1199. године са потписом и печатом Св. Саве, најстарији документ у Хиландару

Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године[11], а његови земни остаци су били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више не постоји.[12] Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесна лоза“ која увек даје плод.[13] Након очеве смрти Сава се 1199. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1199. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[14]

Почетком XIII века Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире.[15] Услед тога, Св. Сава је 1214. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију.[16] Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Свае Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг – кулу Преображења да би што боље заштитио манастир.[17] У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.

Почетком XIV века велика опасност за све манастире на Светој гори су били Каталонски најамници, које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате најамници су објавили рат цару. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.[18]

Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква.[19] У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године.[20] На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију.[21] Краљ је у исто време подизао и нове пиргове – куле. „Милутинов пирг“ се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија“ је подигнута на обали мора.[22] Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква.[23]У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој.[24] У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе.[25] Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан).[26] Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору.[27] Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину“. Око 1350. године подигнута је црква Св. арханђела, [28] а проширена је и манастирска болница, а Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.[29]

Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава је изабран за српског патријарха.[30] Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир помагали поред цара Уроша и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око 1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице.[31] Крајем XIV века Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.[32]
[уреди] Период од XV до XVIII века
Султан Мехмед II

Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, где је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман, ﻥ ﺎـﻣ ﺮـﻓ) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима.[33] Након пада српске деспотовине нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић је почетком 1503. године упутила прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар.[34] Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао богате поклоне.[35] И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао „златну булу“, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео XVII век потврђивати ова права такозваним „граматама“.[36]
Иван Грозни, велики добротвор манастира

У XVII веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон.[37] За време управе игумана Виктора (1652-1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. године.[38]У то време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира.[39] Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога грчко свештенство у српским земљама (тзв. Фанариоти) постаје све бројније. Због тога је и у Хиландару током XVIII века константно опадао број српских, а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајем XVIII и почетком XIX века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска.[40]

Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године.[41] У манастир је 1765. године дошао и Доситеј Обрадовић који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром.[42] Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице.[43]Игуман се поново бира тек од 1991. године.[44]
[уреди]

Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру.[45] Братство манастира је 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник.[46] Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем.[47] Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу Грчког народа, а то је проузроковало одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.[48]
Обнова Хиландара 2007. године

Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.[49] После 1860. године београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године.[50]Спор око управе манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.[51]

Почетком XX века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.[52] У данашње време, од некадашњих великих поседа, Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламариа).[53] У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере.[54] Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011. године.[55] Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.[56]

Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти.[57] Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка.[58] Грађевине су зидане у византијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.[59]Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима.[60] Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.[61]

Главну манстирску цркву Ваведења Богородице саградио је краљ Милутин почетком XIV века на темељима првобитне цркве.[62]Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине.[63]За Свету гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале.[64]Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој гори до данашњих дана. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Под цркве који је украшен мозаиком изузетне лепоте је пажљиво и добро сложен.[65]На цркви су очувани фрагменти првобитне пластике. У време кнеза Лазара, око 1380. године, уз цркву је саграђена припрата.[66]

Саборна црква, трпезарија, трем трпезарије, сви параклиси и улаз имају изнутра, а понегде и споља, фреске - живопис. Најстарији живопис је из XIII века и налази се унутар и споља пирга и параклиса Светог Ђорђа.[67] Живопис Саборне цркве је из 1321. године[68] (а пресликан је 1804. године па делимично у јужној певници[69] очишћен од овог пресликавања седамдесетих година ХХ века). Фреске на тавану трпезарије на северном зиду су настале после 1321. године, а у цркви Св. арханђела половином XIV века.[70] Највећи део сачуваног живописа у параклисима настао је у XVII и XVIII веку.[71] У параклисима који су горели живопис је тешко оштећен. Трпезарију је 1621. године поново осликао Георгије Митрофановић, монах у Хиландару и најугледнији српски сликар тога времена.[72] У XVIII и XIX веку осликан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на „Спасовој Води“ и из XVII века.[7

У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем XVI века.[91]Бугарски монах Пајсије је 1762. године у Хиландару написао чувену Историју славјано-болгарску.[92]

У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.[93]
[уреди]

ponedeljek, 25. oktober 2010

季語 – Киго: "Поље"












Пева црни кос:
на црно небо пало
поље Косово

Слободан Павићевић


Kigo:"Polje", takodje "Žitno polje"...,leto, zemlja. Ovde je čitalac možda u dilemi: da li je tema pesme ptica kos, koja se pojavljuje kao nosilac radnje, ili je to polje Kosovo? Pticu kos, koliko ja znam, nije moguće opredeliti kao pesničku temu odredjenog doba godine, već bi kos bio tzv. "celogodišnji kigo" tj. "muki kigo"--našim rečima rečeno: o kosu se može pevati celu godinu, on je celogodišnja pesnička tema (i zato je osiromašen za atmosveru i simboliku godišnjeg doba). S druge stran reč "polje" je letnja tema. I uvek kada su jedno pored drugog lokalna sezonska tema (kigo) i univerzalna tema (muki kigo) prednost se daje užoj, manjoj, lokalnoj temi. One su uvek bogate asocijacijama, atmosverom i simbolikom.
Tako je i ovde tema "polje". Srećom fraza "polje Kosovo" napisana je tako da "polje" nije deo vlastitog imena i zato i može biti sezonski kigo.
Zanimljivost vezana za ovu pesmu je njen nesumljivi poetski kvalitet. Sećam se, kada sam je prvi put pročitao a bilo je to devedesetih, u knjizi Živana Živkovića "Gost sa Istoka", na mene je delovala strašno sugestivno, kao lament, kao vrisak i kao slika koja mi se utisnula vrelinom u um i podsetila me svojom snagom na gornju van Gogovu sliku "žitno polje"--na mog omiljenog slikara i meni možda najomiljeniju njegovu sliku.
Pesma je formalno gledano jedan od najbolje napisanih naših haikua uopšte: ne samo zbog precizne forme 5,7,5 već i zbog aliteracije suglasnika i ponavljanja koja zajedno sa pesničkom figurom čine impresivan utisak. Ovako o Kosovu može pevati samo neko ko ga ima duboko u duši, u stomaku, u petama.
Druga zanimljiva stvar je istorijska tema. U vreme kada ova pesma dopire do nas haikuista, dakle devedesetih, još su vladali stereotipi "haiku pokreta" da je haiku pesma budističkog prosvetljenja, da se piše iz "haiku momenta" koji je uvek u sadašnjosti... Nema tu, dakle, ni bliske prošlosti, kamoli istorije (Ne znam kako je bilo uopšte moguće tvrditi tako nešto i pritom citirati Bašoov haiku o "snovima ratnika" pisan na istorijskom poprištu veoma nalik na Kosovo polje? A još manje znam kako smo svi učesnici tadašnjeg haiku pokreta verovali u tu dogmu uprkos predloženim suprotnim dokazima! Ali takve opsene se dogadjaju i danas--čovek veruje u to što želi! :-). Trebalo je da sretnem savremene japanske pesnike lično da bih se oslobodio stege učeći iz prve ruke. U japanskom haikuu su istorijske teme uobičajne i česte, a tako i metafore, personifikacije posebno a i druge poetske figure inače takodje tabuizirane i proglašene za jeres od strane naših "stručnjaka" za haiku. Zbog svega toga, tada, devedestih, ovaj haiku Slobodana Pavićevića delovao je na mene veoma šokantno. Danas verujem, da je taj haiku jedan od kamena temeljaca srpskog haiku pa tako i haiku kalendara.
Treća zanimljiva stvar koju pokreće ovaj haiku je pitanje Kosova (Kosovskoj boja ali i boja za Kosovo) kao relevantne pesničke teme. Pitanje je kvantiteta i kvaliteta. Tvrdim, da je vrlo malo haikua napisanih na temu Kosova. Jedan uzrok su gore navedene dogme kojih se mnogi zapadni pesnici haikua drže kao da su istine. Drugo je verovatno to da je tema prilično udaljena od savremenog čoveka i zahteva mitološku svest. A pesnička svest je mitološka... Moja knjiga "Kosovski božur" ("Kosovo Peony") izašla dvojezično u Americi 2008, je izgleda izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Iz nje ovde uzgred citiram jednu pesmu zato da pesma Slobodana Pavićevića ne bi bila tako tužno usamljena:


Од соли да се
непријатељу ручак
посоли: божур

Димитар Анакиев



"Božur" je ovde "muki kigo".

季語 – Киго: "Упекло сунце"















Упекло сунце--
сенка и ја журимо
у хладовину

Сања Петровић


Kigo: "Upeklo sunce", leto, nebo. Haiku Sanje Petrović je dvostruko zanimljiv: prvo zbog personifikacije senke. Personifikacija je česta poetska figura u japanskom i srpskom haiku dok se kod Anglosaksonaca retko vidi i smatraju je nepoželjnom. Druga zanimljivost pokazuje učinak "namere reči" koji kigo, ovde sunce uspostavlja u pesmi: a to je kontrast senki i hladovina naspram suncu. U originalnom haiku zadnji stih ima slog manje a sliku više ("u hlad lipe") pa sam sebi dozvolio popravku u nadi da će autorici biti prihvatljiva.

季語 – Киго: "Налети кише"









Целу ноћ киша
налетава—умро је
Славко Седлар

Димитар Анакиев



Kigo:"Naleti kiše", jesen, nebo. Kada sam jutros od Saše Važić, koja se je zadnjih godina veoma angažovala oko sakupljanja, publikovanja, prevodjenja i plasiranja haiku pesama Slavka Sedlara, dobio vest o Slavkovoj smrti zapisao sam u e-poruci gornji haiku zajedno sa kratkom porukom: Saša, izrazi molim te Slavkovoj porodici moje iskreno saučešće. Noćas sam ko zna zbog čega bio budan i slušao nalete kiše. Na vest o Slavkovoj smrti zapisao sam haiku...
U vreme kada sam pre 25 godina počinjao sa pisanjem i izučavanjem haikua Slavko Sedlar je bio već etablirani haiku autor, pesnik bogatog opusa. Zato nije preterano nazvati ga učiteljem jer, Slavko Sedlar je bio jedan od pionira koji su utirali put našem haiku pesništu--sa ponosom možemo reći da smo mi, današnji haidjini, treća generacija pesnika koja na srpskom jeziku piše haiku. Takodje, nije preterano reći da je srpsko haiku pesništvo više doprinelo svojoj kulturi nego mnogokoja skupa i državno subvencionirana umetnost. Haiku je naša rečita i važna kulturna tradicija u koju su upleteni najplodonosniji ljudi: Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Desenka Maksimović i mnogi drugi; Slavko je ugledni član ugledne porodice a u njegovom Vršcu započeo je izmedju dva svetska rata pisanje haikua i uopšte prvi srpski haiku pesnik Milan Tokin. Duboka upletenost celokupne srpske kulture u haiku daje za pravo davnim rečima Svetog Save da je Srbija koliko na Zapadu, toliko i na Istoku. Neka mi zato bude dozvoljen još jedan poetski komentar koji je u možda u vezi sa Slavkovim društvom za zaštitu ćirilice:


Хаикy путем
Светосавска Србија
одавно пошла

Димитар Анакиев



Postulati pesništva Slavka Sedlara ostaju na našem pesničkom horizontu uzorni a pre svega: zavezanost klasičnoj formi od 5,7,5 slogova i predanost prirodi kao glavnoj inspiraciji. Ako ovim, univerzalnim premisama haiku pesništva, dodamo Slavkov lirski talenat i senzibilnost, njegovu meditativnos, široki spektar opevanih tema i raskošno bogat vokabular, onda je lako vidljivo Slavkovo visoko mesto u srpskom haiku pesništvu.
Kada je umro Šiki Masaoka (正岡 子規, 1867-1902), tvorac haikua kao žanra moderne literature, njegov učenik i temeljopoložnik principa klasičnog japanskog haikua Kyoshi Takahama (高浜 虚子, 1874-1959), autor prvog japanskog haiku rečnika, zapisao je sledeći haiku:


Na mesečini
dvadesetog septembra
Šiki je umro

Kyoshi Takahama

(Prevod: Dimitar Anakiev)

I Šiki, i Sedlar i nedavno preminuli Vladimir Devide izabrali su jesen za svoj odlazak, vreme kada smrt menja i prirodu kao celinu. A proleća će sigurno dočekati mnogi aspekti njihovog pesničkog rada.

nedelja, 24. oktober 2010

季語 – Киго: "Myља се грожђе"










Подрyм замириса
на свадбе и сахране.
Смуљано грожђе

Светомир Ђурбабић



Kigo: "Mulja se groždje", takodje "muljača", jesen, život čovekov. U hrišćanstvu je vino takoreći zvanično piće i ovaj haiku kao da kaže: eto kako žive hrišćani, ovo je miris koji prati sve obrede. Zamirišete li smuljano groždje osetićete život od početka do kraja.
Zanimljivost ovog haikua je da pesnik poverava tako kompleksnu sliku i značenje čulu koje obično nije pozvano da učestvuje u glavnoj ulozi u velikim predstavama, čulu mirisa.

季語 – Киго: "Ластавичије гнездо"
















Под кровиштем
уметничке галерије--
ластавичије гнездо

Драган Јовановић Данилов




Kigo: "lastavičije gnezdo", zima, životinje i insekti. Lastavice su ptice selice koje zimi napuštaju svoja staništa i sele se na jug da prezime. "Lastavičje gnezdo" je zato pesma o praznom domu, zimska tema. Pesnik Danilov uporedjuje dva doma: dom umetnosti i dom lastavica na taj način umešta elemenat prirode u čovečiju kulturu i umetnost i oprirodnjuje je, shodno misiji haikua. Tako kako je napisana pesma sugeriše da dve kuće (umetnost i prirode) idu ruku pod ruku, da one nisu jedna drugoj strane: lastavice moraju biti umetnice da bi izgradile svoj dom i umetnost čovekova mora biti prirodna da bi bila vitalna. Ali, kigo je uvek "reč sa namerom" a namera zime je da označi smrt i pustoš. Moguće je da pesnik govori i o dva prazna doma: da on vidi praznu galeriju umetnosti a i prazan lastavičiji dom.