slika Uroša Predića: "Kosovka devojka"
Ϻрак у соби.
Свећњак осветли слику
Косовке девојкe
Предраг Пешић Шера
Kigo: "Kosovka devojka", muki kigo, čovečiji život, cela godina. U jednom od prethodnih postova posvećenih temi (kosovo) "polje" primetio sam da u našem haiku pesništvu nisam imao prilike susretati istorijsku temu kosovskog boja. Po tome se naš haiku razlikuje od japanskog u kome su istorijske teme česta i redovna pojava. Kao izuzetak izdvojio sam haiku Slobodana Pavićevića i moju dvojezičnu, englesko/srpsku zbirku "Kosovo peony/Kosovski božur. Medjutim, danas sam dobio i pesmu Predraga Pešića Šere koji tematizira "Kosovku devojku". Pojava treće
kigoa u sklopu
kidai "kosovski boj" daje mi za pravo da temu "Kosovskog boja" uvrstim u SHK, kao
kidai i kao
kigo. Drugi
kigoi bili bi "Kosovka devojka", "Kosovski božur", "Kosovo polje"... "Kosovka devojka je
simbol otadžbine tj. zemlje Srbije. Medjutim, uprkos jasnoj simbolici ne možemo reći da je Šerina pesma previše angažovana u patriotskom smislu. Reč je više o impresiji koja konstatuje činjenicu da patriotska svest postoji, da visi u nekoj svečanoj tami, na nekom zidu (možda crkvenom zidu?), ali ne puno više od toga. Pesnik kao da samo želi da upozori na patriotsku svest i patriotizam.. Možda, medjutim, prvi stih, "mrak u sobi", nije obična dokumentarna činjenica, već ima simboličnu, i samim tim- angažovanu, konotaciju. Ako je ta "soba u mraku" i slika današnje Srbije. onda taj haiku otvara velika pitanja. U japanskim pesmama koje opevavaju istorijske teme takve ili drugačije angažovanosti (bilo kriticizma bilo euforije) je normalna stvar. Medjutim, mi se pisanja haikua tek pošteno učimo i pred našim pesnicima je zadatak sagledavanja potencijala vlastitog jezika i kulture--a tome SHK i služi. Šerina pesma je značajan doprinos ovoj perspektivi i zaslužuje punu pažnju u smislu odgonetanja simboličnosti i slojevitosti značenja.
Naša haiku poezija, baš kao islika Uroša Predića napaja se u ovom slučaju na izvoru -- poznatoj narodnoj pesmi;
Kosovka devojka
Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca;
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do belih lakata;
Na plećima nosi hleba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome hlađane vodice,
U drugome rumenoga vina;
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se šeće po razboju mlada,
Po razboju čestitoga kneza,
Te prevrće po krvi junake:
Kog junaka u životu nađe,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Namera je namerila bila
Na junaka Orlovića Pavla,
Na kneževa mlada barjaktara:
I njega je našla u životu,
Desna mu je ruka odsečena
I lijeva noga do kolena;
Vita su mu rebra izlomljena:
Vide mu se džigerice bele;
Izmiče ga iz te mnoge krvce,
Umiva ga hlađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže hlebom bijelijem.
Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Koja ti je golema nevolja
Te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razbopju mlada:
Ili brata, ili bratučeda,
Al' po grehu stara roditelja?"
Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikoga ne tražim:
Niti brata, niti bratučeda,
Ni po grehu stara roditelja.
Mož li znati, delijo neznana,
Kad knez Laza pričešćiva vojsku
Kod prekrasne Samodreže crkve
- Tri nedelje tridest kaluđera?
Sva se srpska pričestila vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:
Jedno jeste Milošu vojvoda,
A drugo je Kosančić Ivane,
A treće je Toplica Milane;
Ja se onde desih na vratima,
Kad se šeta vojvoda Milošu,
Krasan junak na ovom svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama;
Obazre se i pogleda na me,
S sebe skide kolastu azdiju,
S sebe skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, kolastu azdiju,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po azdiji po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, draga dušo moja,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi kum venčani biti."
Za njim ide Kosančić Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovaljno perje;
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlaćena;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlaćenu,
S ruke skide pa je meni dade:
- "Na devojko, burmu pozlaćenu,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
A po burmi po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom;
Ja ću tebi ručni dever biti."
Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje;
Na junaku kolasta azdija
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata;
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide koprenu od zlata,
S ruke skide, pa je meni dade:
- "Na devojko, koprenu od zlata,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po kopreni po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli Boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
Tebe, dušo, dobra sreća nađe,
Uzeću te za vernu ljubovcu."
I odoše tri vojvode bojne:
Njih ja danas po razboju tražim."
Al' besedi Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko devojko,
Vidiš, dušo, ona koplja bojna,
Ponajviša a i ponajgušća:
Onde j' pala krvca od junaka,
Ta dobrome konju do stremena,
Do stremena i do uzenđije,
A junaku od svilena pasa,
- Onde su ti sva tri poginula!
Već ti idi dvoru bijelome,
Na krvavi skuta i rukava."
Kad devojka saslušala reči,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelu dvoru,
Kukajući iz bijela grla:
"Jao, jadna, hude sam ti sreće!
Da se, jadna, za zelen bor 'vatim,
I on bi se zelen osušio!"
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:
Kosovka devojka
Косовка девојка је главна личност у народној песми Косовка девојка: Она је млада девојка која после боја на Косову лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, и тражи вереника, кума и девера, по народној песми то су Топлица Милан, Милош Обилић и Косанчић Иван. Најзад наилази на тешко рањеног ратника, по народној песми витез Павле Орловић, и док њега поји који доцније умире у њеним рукама, он јој беседи да су сва три страдали у боју.
Песма Косовка девојка броји се заједно са песмом Смрт мајке Југовића у најлепше косовске песме и добила је као алегорија за бригу, помоћ и љубав према ближима велику популарност у српском народу. Урош Предић ухватио је ову тематику и насликао 1919. године познату слику Косовке девојке, а Иван Мештровић створио је 1907. године мраморни релијеф Косовке девојке као део његовог Косово-циклуса.
Косовка Девојка је за многе један симбол Србије односно отаџбине[1]. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је њена част сачувана јер је девојка, она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.
