季語 – Киго: "Баба Марта" (2)

Мрзло и даље
баба Марта искезила
зубе: цвокоћем.

Боривој Буква



Kigo: "baba Marta". Ovaj kigo smo već imali, ali pošto je baba Marta zaista izkezila zube, što mi je Boro eksplicitno javio i sa Rijeke, dodajem još jedan haiku u posebnom postu. U Sloveniji je danas svuda bilo nevreme: u Radovljici je sneg opet sve zavejao, ima ga preko 10 cm, a u Postojni duva bura i do 200 km/h. Čujem, da je i u Beogradu veoma vetrovito i snegovito. A kako je u Rijeci govori Borina pesma. Zbog nekih tehničkih problema nisam mogao da ovaj post opremim slikom, a Bora znam da nije ljubitelj baba Marte, tako do se neće naljutiti.

季語 – Киго: "Лепеза / Вентилатор"

Очију твојих
црни пламен користим
место лепезе.

Адам Пуслојић


Kigo: "lepeza"-leto. život. U prethodnom postu pominjem Adama Puslojića pa se prisetih i njegovog poznatog haikua o lepezi. Ovaj haiku ima takođe magični sadržaj, jer tematizira nešto što je nekada u narodu bilo jako važno pitanje, a to je "uročljiv pogled". Pesnik poetskom inverzijom ovde kaža "Smrznuo sam se od tvog pogleda", dakle, uplašio se od plamenog pogleda.
Adamov haiku nas vraća dakle u doba magije, koja i danas kod nas ima svoj uticaj.
Tehnološki napredak čoveka izvršio je mnoge promene u sredstvima koja se koriste pa su tako i sredstva sa hlađenje napredovala. U Japanu, u zemlji u kojoj je lepeza deo letnje svakodnevice svakog čoveka, pojava savremenih tehničkih čuda pa i eletričnih "lepeza" postavile su pred haiku pesnike zadatak oprirodnjavanja i poetske opsorcije u poetiku prirode. Jedan od najznačajnijih autora koji je prednjačio u oprirodnjavanju novoga sveta tehnike u svet i filozofiju prirode bio je Jamagući Seiši. Ovaj moderni klasik napisao je mnogo pesama o tehničkim objektima i tako doprineo shvatanju da se sve što čovek stvori putem haikua može ponovo staviti u kontekst prirode. Navodim ovde pesmu o ventilatoru:


Велика крила
вентилатора стају
да се одморе.

Јамагући Сеиши, 1929


Ovde imamo na delu personifikaciju pomoću koje Seiši gradi pesmu predstavljajući ventilator kao nekakvu pticu.
Kigo: "ventilator"-leto, život čovekov.

季語 – Киго: "Босе ноге"

Стари влах
Oгарави деви стопала
Да не иде боса.

Славица Анисија Благојевић


Kigo: "bose noge", leto. čovečiji život. Rukopis haikua koji sam dobio od Slavice zanimljiv je i po tome što su pesme uglavnom pisane arhaičnim jezikom a u fusnoti je taj jezik objašnjen. Izabrao sam gornji haiku jer je kigo jasan, pesma zanimljiva a jezik svakodnevni. U fusnoti uz ovu pesmu autorica objašnjava reč "vlah" prevodeći je sa "čobanin". U Hrvatskoj se reč "vlah" često koristi umesto reči "čobanin" a neki put je i oznaka za etnične Srbe tj. one koji žive po planinama, pa i za odmetnike -- to tumačenje dolazi iz doba Osmanlijske države. Međutim u Republici Srbiji Vlasi su posebna etnička grupa, sa svojim jezikom i identitetom, i ti ljudi nikako nisu samo čobani. Poznati su gastarbajteri, ali među njima ima i intelektualaca pa i poznatih književnika: na primer poznati srpski pesnik i prevodilac Adam Puslojić je etnički Vlah (Nisam siguran ni da "najveći srpski pesnik svih vremena", Vasko Popa, kome u etničkoj odrednici piše da je Rumun, ali moguće je da je i on bio Vlah - to je samo moja neutemeljena pretpostavka). Dakle, vrlo je teško u srpskom jeziku reč "vlah" prevesti sa "čobanin". I to su opasnosti pisanja u dijalektima, arhaičnim i lokalnim rečima. Svima bi savetovao pisanje u književnom jeziku, baš zbog mogućih nesporazuma.
Verovatno, dakle gornju pesmu treba u srpskom napisati koristeći ili nama domaću tursku reč "čobanin" ili domaću-domaću reč: "pastir" ili "Vlah" napisati velikim slovom.
Pesma je zanimljiva zbog svoje ritualno-magične sadržine. Napisana je u nepravilnih 18 slogova, ali njen sadržaj koji podseća na "bajalicu" i priziva stara vremena paganskih obreda opravdava tu nepravilnost i višak od jednog sloga.
Izgleda da "bose noge" zaista prizivaju atavističke refleksije i arhaične sadržaje. U dokaz dodajem i jedan moj haiku na istu temu, čiji mi se neobičan sadržaj oteo verovatno zbog tog arhetipskog kotakta tela i zemlje:

Босоног тражим
ту једноставну воду
што је некад пих.

Димитар Анакиев

A navodim i zanimljiv haiku Ilije Bratića koga bose noge vode u očeve cipele:

На босе ноге
једва навукох старе
очеве ципеле.

Илија Братић

Iako ovaj haiku beleži možda i pomalo komičnu situaciju ipak su bose noge tu da pesnika povežu sa starinom i prošlošću.
Šta sve čovek otkriva kad se posveti tematskim istraživanjima!

季語 – Киго: "Баба Марта"

Деда Сечко се
удвара баба Марти-
љубавна прича

Никола Ч. Пешић


Целу ноћ пас лаје:
не прикрада ли се нам
то Баба Марта?

Димитар Анакиев

Kigo: "Baba Marta", mart, proleće. Baba Marta je popularan lik u mitologiji južnih Slovena. Kod Bugara je postoji kult Baba Marte (i sa tim u vezi "marteničke" koje označavaju početak proleća), smatra se da Baba Marta motkom otera zimu - gornju sliku sam preuzeo sa jednog bugarskog sajta. Na jugu Srbije gde sam ja provodio mladost Baba Marta se uglavnom okrivljuje za promenjivo vreme tipično za mart. A to govori gornji haiku Nikole Ć. Pešića, iz Zaplanja, koji martovska zahlađenja a ponekad i martovski sneg vidi kao izlive ljubavi "deda Sečka" (februara) prema baba Marti. Vrlo romantična i poetična interpretacija vremenskih promena! Još jedan dokaz vrednosti naše kulturne baštine koja oplemenjuje individualni izraz našeg pesništva i stimuliše lirsku ekspresiju.
Nikola je takođe autor haikua koji tematizuje "Veliki petak" i koga sam dodao kao novu ilustraciju "Velikog petka" u rubrici SHK: "Veliki petak". (kao dodatak postu objavljenom u mesecu februaru).

季語 – Киго: "Лоша среда"

Лоша среда: од
дрвореда платана
оста само прах.

Дамир Јањалија


Kigo: "loša sreda", proleće, praznici i običaji. Uz pesmu, autor mi je poslao i tekst Petra Lukovića o seči platana u Bulevaru, fotografije od kojih jednu objavljujem ovde i objašnjenje kigoa. I sve to je tačno potrebno u radu haiku pesnika jer haiku je samo najudarniji, lirski vrhunac jedne kulture, oko koga se nalazi kompleksan svet u koga smo upleteni. Mogu samo da pohvalim ceo Damirov postupak i da poželim da je ubuduće što više celovitih pristupa kakav je njegov.
Objašnjenje kigoa loša sreda je sledeće: U slovenskoj mitologiji svaki dan je bio posvećen određenom božanstvu. Četvrtak gromovniku Perunu, nedelja Dažbogu, utorak Provu, petak boginji Mokoši - poznatoj po imenu Sveta Pjatnica(Petka), a ponedeljak i sreda bili su posvećeni Svetom Ponedeljku i Svetoj Sredi. U Srba se očuvalo verovanje kako je najteži greh onaj učinjen u sredu, jer za razliku od Svete Petke (slovenske Mokoši) i Svete Nedelje, nigde ne postoji hram Svete Srede, gde bi se čovek mogao ispovediti i za sagrešenje iskupiti.

Sudeći po Lukovićevom tekstu "režimski mediji" ne prate ovaj događaj koji je rasplakao mnoge Beograđane, pa eto prilike da SHK bude aktalniji od dnevne štampe.
Vidimo takođe od kakve velike pomoći je pesničkom izrazu korišćenje slikovitih reči i izraza iz običajnog-narodnog kalendara. A to isto rade i japanski pesnici. Ne smemo odbacivati svoju kulturnu baštinu jer haiku funkcioniše kao njen izraz.

季語 – Киго: "Зимски ветар"

Зимски ветар
гаси пламичак свеће
и односи лелек.

Драган Ј. Ристић


На пољу битке
и после шест векова
реже северац.

Раде Дацић


Градско ђубриште.
Угрлић празне флаше
свира северац.

Томислав Мијовић


Стрже латицу
што мије још остала-
прва кошава.

Cpба Митровић


Олујни ветар
са опустелог кућишта
рaзноси пепео.

Драган Жигић



Kigo: "Zimski vetar", zima, nebo [takođe: košava, severni vetar, severac, olujni vetar]. Tema "zimskog vetra" je jedna od najzastupljenijih u Srpskom haiku kalendaru. Sve gornje pesme pokazuju formalnu dovršenost i što je još važnije, očito je da naši pesnici odlično osećaju nameru reči, suštinu kigo tehnike. Nema tu promašaja, priroda se kod naših pesnika zaista doživljava srcem. Rade Dacić, u maniru Macua Baša, koristi temu severca da izrazi svoje misli o istoriji: kod njega je severac mač istorije koji na bojnom polju još uvek reže. Tomislav Mijović, opet, nalik na moderne japanske klasike, smešta severac u pejzaž urbane pustoši. Dragan J. Ristić koristi zimski vetar da ugasi i onaj život koji se okupi na groblju. Srba Mitrović, koristeći još jedan kigo: pupoljak, zatire zimskim vetrom proleće, a sliku ratne pustoši donosi haiku Dragana Žigića. Svi ovi haikui su dokaz zaista izuzetno visokog nivoa srpskog haiku pesništva i sve ove pesme stoje uz rame japanskom haikuu. Zbog svoje ukorenjenosti u vlastitu kulturu srpsko haiku pesništvu je za klasu iznad — od prirode i kulture otuđenog — haiku pesništva koje srećemo na Zapadu i bez preterinjavanja se može upoređivati sa japanskim haikuom.

季語 – Киго: "Пут"

Пут којим ходам
узбрдо и низбрдо—
један исти пут.

Хераклит Мрачни ( 550-475 п.н.е)



Kigo: "put"-leto, život čovekov. Put, baš kao i putovanje i putnik su letnje teme haiku kalendara. Gornji Heraklitov filozofski iskaz sam ja prepakovao u 5,7,5 slogova inače je veran originalnom. Heraklit Mračni, kako su ga zvali zbog njegovog odbijanja da se integriše u društvo, pisao je kratke aforizme, po mnogim elementima nalik na haikue. Oni nam pokazuju da je u njegove vreme mišljenje Evropejaca, Kineza i svih ostalih civilizacija bilo kulturno nepodeljeno i povezano zajedničkom niti koja se je zvala: priroda. Tek od Platona dalje čovek Zapada napušta prirodu kao osnovu za svoje razmišljenje dok Kineska civilizacija (u koju spada i Japan, Koreja, Vijetnam...) nastavlja putem prirode, sve do današnjih dana, pa svoju misao razvija usklađeno i neodvojivo od prirode. I, ako postoji sukob kultura između Istoka i Zapada, onda je ključna tačka sukoba: mesto prirode u civilizacijskoj misli. Zapad prirodu eksploatiše i podredjuje sebi, Istok se usklađuje sa prirodom. Rezultat zapadne prevlade je gotovo potpuno uništenje prirode i cele planete. Isto je i sa religijskom mišlju jer Hrišćanstvo nastaje kao gotovo eksplicitni odraz platonizma (čoveka uzdiže iznad prirode i namenjuje mu ulogu Boga), dok religije Dalekog Istoka, uključno sa monoteističkim Budizmom, čoveka vezuju za prirodu i nemogu ga ni odvojiti od nje niti uzdići nad prirodom.
Pogledamo li Heraklitov način mišljenja videćemo da je identičan onome što mi danas pogrešno (ustvari tendenciozno) zovemo "istočnjačkim načinom" (koji je navodno nama "stran") a u stvari vidimo da je simbolično i metaforično mišljenje prirodno i da su nekad, pre Platona, i stari Grci tako razmišljali. Teza o našem "uvozu" istočnjačke "nama tuđe" kulture je dakle više izraz ksenofobnog evropocentrizma koji hoće da gospodari svetom, nego što odgovara istini. Istina je da je našin mišljenja koji postoji u haikuu nama imanentan i autohton, o čemu svedoči i naša narodna kultura. U tom smislu je i knjiga pokojnog Živana Živkovića "Gost sa Istoka" pogrešna interpretacija mesta haikua u našoj literaturi. Broj haiku pesnika, i izuzetna lakoća sa kojim naši pesnici progovaraju jezikom prirode govori da je taj jezik duboko u nama, i da je nesumljivo "naš" (makar bio i potisnut "našom" zapadnom kulturom). Uprkos dušebrižnoj zapadnoj kulturi koja se eto plaši da se slučajno ne inficiramo uvozom "istočnog" načina mišljenja - jezik prirode je maternji jezik svih ljudi, pa i onih koji su od njega konvertirali.
Potpuno jednako dalekoistočnim pesnicima i misliocima Heraklit, starogrčki filozof, koristi simbol "puta" (simboli su takodje metafore) da progovori o životu. Njegov gornji aforizam koji se skoro ni po čem ne razlikuje od haikua pokazuje pogled na život koji bi uslovno mogli smatrati i "budističkim" iako nastaje pre Budizma. Heraklit relativizira društveni uspeh i opominje da je izmedju uspona i pada razlika ništavna. Po njemu je isti put onaj kojim se penjemo i onaj kojim silazimo! Briljantna metafora uzeta iz prirode. Kad ne bi znali da je to napisao Heraklit rekli bi da je autor možda Takahama Kyoshi.
Na gornjoj slici vidimo moderni kineski vrt koji, kao i nekad Heraklit, tematizira "put".

季語 – Киго: "Пијаца"

Зелени венац.
Орошени обоје
тиква и сељак.

Саша Важић

Нишка пијаца.
Сељанка и салата
једнако жедни.

Димитар Анакиев


Пијачна тезга.
Рошаве тиквице и лице
старог продавца.

Саша Важић


Kigo: "pijaca" [pijačna tezga, Zeleni venec]-proleće, život čovekov. Tema pijace je za nas zanimljiva jer je deo naše kulture izrazito povezan sa godišnjim dobima. Zanimljivo je da Rečnik godišnjih doba koga je sastavio američki haiku pesnik William Higginson ne pominje pijacu. Razlog je verovatno taj što na Zapadu pijace prodaju veštački uzgojeno voće i povrće i zato kod njih ne postoji pravi sezonski osećaj. Bez obzira što sa širenjem globalnog kapitalizma i kod nas možete kupiti svo voće, povrće i zeleniš tokom cele godine ipak je pijaca kod nas zadržala vezu sa seljakom. Naše pijace su izraz kulture života na zemlji, a globalne pijace su izraz trgovačke kulture. Zato ista reč: pijaca nama i čoveku Zapada znače različite stvari. Na gornjoj slici je Kalinić pijaca na koju sam ja kao dete često odlazio sa majkom, jer nam je zajedno sa Dušanovačkom pijacom bila najviše usput, a Saša Važić pominje Zeleni venac, poznatu pijacu i stanicu gradskog saobraćaja. Sve navedene pesme govore jedno isto: nema razlike izmedju seljaka i njegovog proizvoda, oni su jedno isto a o toj sudbinskoj identifikaciji seljaka sa zemljom i plodovima svog rada govori i Issina pesma:

Čovek što bere
repu—repom u ruci
pokazuje put.

(prevod: Vladimir Devide)

Zanimljivo je da na internetu ne postoji kulturološka jedinica "pijaca" verovatno zato što pijaca danac više reprezentuje komercijalnu kulturu nego kulturu života i rada na zemlji kako je to kod nas još uvek slučaj. Možda bi ovu temu SHK trebao ilustrovati proznim tekstom Mome Dimića iz njegove knjige Pošto Beograd, u kojoj na nekoliko mesta opisuje pripremu seljaka iz Mirijeva za odlazak na beogradske pijace.
Haiku kalendari tj. rečnici -saijiki (sajđiki)- razvrstavaju tema po godišnjim dobima ali i unutar njih, recimo: početak proleća, sredina i pozno proleće. Ja za sada ne razvrstavam unutar godišnjih doba, možda će to biti zadatak nekog drugog izdanja SHK, ali samo usput napominjem da bi pijaca verovatno spadala u temu kasnog proleća, tada kada seljaci iznesu svoje prve plodove iz vrtova i bašti.